Dragan Simović – pesnik

- Kada ste prepoznali umetnika u sebi?
Simović: Umetnika u sebi sam prepoznao još u osnovnoj školi, najpre sam počeo da slikam, ali ja sam po vokaciji pesnik. Poezija je posvećeništvo, proza je zanat, prozu može da stvara svaki obrazovani čovek, proza nije stvar nadahnuća, poezija je čisto nadahnuće. Jedino za pesnike nema škole.

- Koliko ste do sada napisali pesama?
Simović: Dosada sam što po novinama, časopisima i zbirkama objavio možda tri hiljade pesama, neka svaka pesma u proseku ima deset stihova to je trideset hiljada stihova to ti je veličina Mahabharate.

- Objavili ste i dve knjige o istorijskim ličnostima iz srpske istorije?
Simović: Objavio sam najpre knjigu o vojvodi Petru Bojoviću 1990 godine, i doživela je još dva reizdanja 2006/07 i sve su rasprodate. Nastala je tako što sam tragao za korenima, vlastitim naravno, kad čovek krene da traga za vlastitim korenima dosta toga sazna o svom plemenu o svom narodu. Petar Bojović je veoma zanimljiva ličnost on je ratnik – pesnik i ako nije napisao nijednu pesmu. To je ličnost o kojoj se nije puno znalo, nije se dugo spominjao on je u našoj javnosti bio u senci zbog svoje svojeglavosti, nije se on slagao ni sa onim međuratnim režimom, odmah je nakon prvog svetskog rata penzionisan. Svim režimima su smetali oni koji misle svojom glavom, koji ne pristaju na zadat život. Druga je o vojvodi Pavlu Jurišiću Šturmu objavljena 2007 godine. Šturm je zanimljiva ličnost on je od lužičkih Srba ili ti belih Srba iz Lužica to je na granici Nemačke i Poljske. Došao je u Srbiju sa još stotinjak sunarodnika, došao je da pripomogne braći Srbima u ratovima. Jer oni su nas vekovima doživljavali kao jedan narod i ostavili su traga kod nas. Pročitajte kompletant tekst »

Dvadeseti vek je bio vek stvaranja ”novog” čoveka. U dvadeset i prvom veku stvara se ideja vraćanja ‘’starog” coveka, ali uticaji modernizacije čine da se briše arhaizam našeg podneblja. Koliko braća Teofilovići utiču na održavanje narodnosti koje postaje fakticitet neprocenjive vrednosti?

- Čula sam da vašu muziku nazivaju etno muzikom, a da vi, baš, i ne volite tu etiketu. Zašto?

Teofilovići: Ona i jeste etno muzika jer je nastala na određenom podneblju i nosi karakteristike tog podneblja, jezika i naroda koji živi na tom podneblju. Kao takva ona ima svoju vrednost. Ono čime se mi bavimo jeste da tu, osnovnu, vrednost koju poseduje ta muzika podignemo na viši, artistički nivo u ovom vremenu i da na neki način uspostavimo vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

- Kako opisujete vašu muziku?

Teofilovići: Ona je starostavna, arhaična, narodna, srpska muzika. Mada, ona nije samo naša, ona je i tvoja. Ona ne pripada jednoj etničkoj grupi, ona pripada svima koji mogu da osete šta je pesnik hteo reći dok je stvarao svoje malo muzičko delo. To znači da takva muzika ima univerzalan kod odnosno univerzalnu vrednost bez jezičkih barijera, granica i kao takva pripada svakom ko ima srce, ko ima dušu i naravno ko želi da oseti emociju koju prenosi prošlost. Pročitajte kompletant tekst »