Dvadeseti vek je bio vek stvaranja ”novog” čoveka. U dvadeset i prvom veku stvara se ideja vraćanja ‘’starog” coveka, ali uticaji modernizacije čine da se briše arhaizam našeg podneblja. Koliko braća Teofilovići utiču na održavanje narodnosti koje postaje fakticitet neprocenjive vrednosti?

- Čula sam da vašu muziku nazivaju etno muzikom, a da vi, baš, i ne volite tu etiketu. Zašto?

Teofilovići: Ona i jeste etno muzika jer je nastala na određenom podneblju i nosi karakteristike tog podneblja, jezika i naroda koji živi na tom podneblju. Kao takva ona ima svoju vrednost. Ono čime se mi bavimo jeste da tu, osnovnu, vrednost koju poseduje ta muzika podignemo na viši, artistički nivo u ovom vremenu i da na neki način uspostavimo vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

- Kako opisujete vašu muziku?

Teofilovići: Ona je starostavna, arhaična, narodna, srpska muzika. Mada, ona nije samo naša, ona je i tvoja. Ona ne pripada jednoj etničkoj grupi, ona pripada svima koji mogu da osete šta je pesnik hteo reći dok je stvarao svoje malo muzičko delo. To znači da takva muzika ima univerzalan kod odnosno univerzalnu vrednost bez jezičkih barijera, granica i kao takva pripada svakom ko ima srce, ko ima dušu i naravno ko želi da oseti emociju koju prenosi prošlost.

- Koliko muzika koju stvarate zadire u prošlost?

Teofilovići: Zadire dosta. Mi razmišljamo i na način prošlosti i na način budućnosti jer uticaj sredine u kojoj živimo daje drugačiji glas od onog glasa koji su davali oni koji su pravili tu muziku. Inetresantno je zapažanje da se posle Vukove reforme jezik promenio, ali je melodija ostala ista.

- Koliko ste vi, ustvari, veza između prošlosti i sadašnjosti?

Teofilovići: Na neki način jesmo, ali je nezahvalno da mi pričamo o tome. Kada se postave takva pitanja najbolji odgovor daće sam slušalac, a ne mi kao izvođači. Naše je da pokušamo da te vremenske kategorije povežemo i mislim da je naš dosadašnji rad na tom polju imao dosta uspeha.

- Kakvi su tekstovi muzike koju stvarate.

Teofilovići: U pitanju je poezija. Lirska i epska poezija je ustvari osnovni početak kada treba nešto ovako da nastane. Lirski stihovi jesu jedan od kriterijuma na osnovu kojeg biramo pesme. Stihovi moraju biti inspirativani, moraju da probude nešto u vama. U pitanju je jedinstvo stiha, ritma i melodije koji čine da ta pesma ima život i vrednost.

- Da li su reči pesama zaboravljene, iskorenjene?

Teofilovići: Mnoge su reči zaboravljene. U pitanju je jezik sa turcizmima, stare Persije, postoje i neke arapske reči, neke naše stare i zaboravljene reči i izrazi. Mnoge reči donete su u naš jezik pod određenom istorijskim okolnostima kroz koje smo kao narod prolazili.

- Kako se vi bavite našim jezikom?

Teofilovići: Mi pokušavamo da prevedemo stari jezik i dajemo mu značaj u ovom vremenu.

- Da li je muzika koju stvarate trodimenzionalna?

Teofilovići: Jeste. Dobro si to primetila. Mada, svaka muzika može biti trodimenzionalna. Zavisi na koji način predstavite muziku koju predstavljate i naravno da zavisi i od izvođača.

- Da li ćirilično pismo odumire?

Teofilovići: Sve dok postoji i pojedinac koji se služi ćirilicom to pismo ne može nestati. Danas ljudi dosta manje nego ranije koriste ovo pismo, što je po nama veliki gubitak, jer dok imate pismo, jezik i svoju maternju melodiju vi postojite.

- Ćirilica jesu naši koreni, a gajite li vi naše korene?

Teofilovići: Da, ali ne možemo da promenimo to. Ni naša izjava da svi pišu ćirilicom zato što je to najlepše pismo ne može mnogo promeniti.

- Prokušavate li da kroz muziku nešto promenite?

Teofilovići: Sigurno je da pokušavamo, ali mi ne trebamo da budemo prosvetitelji i mnogo da pričamo o muzici. Naše je da uđemo u salu i prikažemo na sceni šta je to ustvari. Mi ne pretvaramo muziku u nauku zbog toga i ne pričamo o njoj. Muzika bi tada izgubila svoj smisao, zar ne?
Muzika kod nas dvojice je nastala iz instinkta i velike potrebe da mnoga naša osećanja, stanja duha i svesti iskažemo kroz nju. Tu su verovatno sublimirana sva naša saznanja iz umetnosti - filma, književnosti, slikarstva kao i životna iskustva kroz koja smo prošli.

- Koliko je naš jezik evropeizovan?

Teofilovići: Mi smo oduvek bili u Evropi. Pevamo ljudima u svetu, a oni su oduševljeni time. To znači da je u pitanju starina koja se vrlo poštuje, a na osnovu tog poštovanja mi gradimo ugled u svetu. Samim tim što sebe poštujemo stvaramo želju da nas i drugi poštuju. Potpuno je druga slika o našem narodu kada nas čuju.

- Koliko naš jezik utiče na odjek muzike koju stvaraju?

Teofilovići: Upravo je lepota u jeziku. Ljude to privlači iako je ne razumeju. Razumeju je kroz emociju intrerpretacije. Mi smo šifra za prepoznavanje. Čim nas čuju ljudi žele da dođu u našu zemlju. Dogodilo se da jedan gospodin iz Otave došao ujutru u Boston, odslušao je naš koncert i vratio se istog dana kući. Njegovo obrazloženje je bilo, da je prošli put propustio da nas čuje kada smo boravili u Kanadi, a da to ovoga puta nije smelo da mu se dogodi. U tome je upravo i cela tajna, umetnost svi prepoznaju, ma gde oni živeli.

- Koliko su koncerti bitni za prenošenje takve energije?

Teofilovići: Koncertni nastupi su prava prilika da se oseti prava energija i emocija, jer dok izvodte ovu muziku vi morate imati publiku, odnosno nekoga kome se obraćate. Dok koncert traje vi prepričavate kroz pesme neke stare priče, događaje, običaje… Zato je jako važno doći na živ koncert, jer je to poseban doživljaj koji se ne prepričava.