Dragan Simović – pesnik

- Kada ste prepoznali umetnika u sebi?
Simović: Umetnika u sebi sam prepoznao još u osnovnoj školi, najpre sam počeo da slikam, ali ja sam po vokaciji pesnik. Poezija je posvećeništvo, proza je zanat, prozu može da stvara svaki obrazovani čovek, proza nije stvar nadahnuća, poezija je čisto nadahnuće. Jedino za pesnike nema škole.

- Koliko ste do sada napisali pesama?
Simović: Dosada sam što po novinama, časopisima i zbirkama objavio možda tri hiljade pesama, neka svaka pesma u proseku ima deset stihova to je trideset hiljada stihova to ti je veličina Mahabharate.

- Objavili ste i dve knjige o istorijskim ličnostima iz srpske istorije?
Simović: Objavio sam najpre knjigu o vojvodi Petru Bojoviću 1990 godine, i doživela je još dva reizdanja 2006/07 i sve su rasprodate. Nastala je tako što sam tragao za korenima, vlastitim naravno, kad čovek krene da traga za vlastitim korenima dosta toga sazna o svom plemenu o svom narodu. Petar Bojović je veoma zanimljiva ličnost on je ratnik – pesnik i ako nije napisao nijednu pesmu. To je ličnost o kojoj se nije puno znalo, nije se dugo spominjao on je u našoj javnosti bio u senci zbog svoje svojeglavosti, nije se on slagao ni sa onim međuratnim režimom, odmah je nakon prvog svetskog rata penzionisan. Svim režimima su smetali oni koji misle svojom glavom, koji ne pristaju na zadat život. Druga je o vojvodi Pavlu Jurišiću Šturmu objavljena 2007 godine. Šturm je zanimljiva ličnost on je od lužičkih Srba ili ti belih Srba iz Lužica to je na granici Nemačke i Poljske. Došao je u Srbiju sa još stotinjak sunarodnika, došao je da pripomogne braći Srbima u ratovima. Jer oni su nas vekovima doživljavali kao jedan narod i ostavili su traga kod nas.

- Objavili ste i dve poeme?
Simović: Prvu poemu „Gospode moj Gospode“ objavio sam 1996 godine, ali je tek docnije ušla u narod, reizdanje je objavljeno 2007 godine. To je moj razgovor sa samim sobom odnosno sa Bogom u čoveku. Čovek se uvek preispituje, preispitujući sebe ustvari razgovara sa Bogom. Druga poema „Bela Srbija“ je objavljena 2007 godine., to je moj san o belim Srbima i vremenu u kom se nalazimo. Poema je nastajala dugo, dugo sam nosio tu poemu u sebi i onda se dogodila u jednom trenu. Ovom poemom želim da pripomognem svome narodu, da se uspravi, da vidi da je veliki, velik u duhu i nije važno da li nas ima sedam ili sedamdeset i sedam miliona. Obe poeme su objavljene i na audio CD-u, prevedene su na engleskom jeziku i zaživele su po celom svetu. Po mom saznanju postoje stotinak hiljada kopija u svetu. Što mi je posebno drago. Naravno ja to više i ne pratim, svakome sam rekao da to može slobodno da kopira i da to širi jer svrha umetničkog dela jeste u tome da uđe u narod i oplemeni dušu pojedinaca i zajednice jer umetničko delo nije stvarano da bi se skrivalo negde već da bi živelo, a živi kada putuje od čoveka do čoveka.

- Vi ste jedan od osnivača društva „Perunovi vrtovi“?
Simović: Ideja je nastala pre dvadeset godina, moglo bi se reći da je to kulturni pokret u onom izvornom značenju te reči. Zašto baš ovaj naziv, pa želeo sam da se vratim toj praslovenskoj, prasrpskoj veri. U praslovenskom verovanju Perun je sin božji. Perunovi vrtovi su asocijacija na rajske vrtove u koje su stari sloveni verovali nekada. Pokret se rodio u Velikom Gaju kod Vršca ideja je bila da objedinimo poeziju, umetnost, filozofiju, poetiku lepote življenja i zaštite prirode, tačnije povratak prirodi.

- Da li ste dobili neku književnu nagradu u Srbiji?
Simović: Ja mogu da se pohvalim time da nisam dobio ni jednu nagradu i zaista mi je drago, jer kada se prisetim velikih pesnika kroz vekove mnogi od njih nisu dobili ni jednu književnu nagradu za mnoge od njih nisu ni znali. Jer ima pesnika koji stvaraju zbog slave, njima je stalo da ih prepoznaju savremenici da ih veličaju, ja sam pesnik posvećenik meni je poezija život, ja živim svoju poeziju to mi je kao disanje. Poezija i življenje je za mene jedno te isto.

- Šta je sledeće što spremate?
Simović: Spremam knjigu pesama i polako prikupljam građu o Milunki Savić proslavljenoj srpskoj ratnici u prvom svetskom ratu, koju su francuzi proglasili srpskom Jovankom Orleankom, odlikovana je najvišim savezničkim odlikovanjima, nosilac je Karađorđeve zvezde sa mačevima, a ona je uprkos tome završila onako kako su završile i druge srpske velike ličnosti . . . u siromaštvu. Zašto ovo podvlačim, jer prema jednom mističnom učenju veliki ljudi koji se pojavljuju u jednom narodu imaju zadatak da pripomognu tom narodu i ako taj narod to prepozna onda će duša tog naroda biti blagoslovena, ako ne prepozna onda se njihova patnja preliva na tom narodu. Narod mora da prepozna svoje velike ličnosti i da ih slavi, jer tako slavi i samoga sebe. Svaka nacija počiva na velikim izuzetnim ličnostima, jer nema nacije bez velikih pojedinaca. Zato ja pokušavam da Milunku Savić podignem na mesto koje joj pripada i tako pomognem svome narodu i da mu ona oprosti.

- To je ujedno i najbolja poruka za kraj Vašim čitaocima?
Simović: Jeste, poruka i meni i čitaocima, da činimo sve što možemo. Jer čovek vredi samo onoliko koliko ostavi iza sebe. Čovek je veliki onoliko koliko da, ne koliko uzme.