- Koliko ste do sada napisali pesama?
Simović: Dosada sam što po novinama, časopisima i zbirkama objavio možda tri hiljade pesama, neka svaka pesma u proseku ima deset stihova to je trideset hiljada stihova to ti je veličina Mahabharate.

- Objavili ste i dve knjige o istorijskim ličnostima iz srpske istorije?
Simović: Objavio sam najpre knjigu o vojvodi Petru Bojoviću 1990 godine, i doživela je još dva reizdanja 2006/07 i sve su rasprodate. Nastala je tako što sam tragao za korenima, vlastitim naravno, kad čovek krene da traga za vlastitim korenima dosta toga sazna o svom plemenu o svom narodu. Petar Bojović je veoma zanimljiva ličnost on je ratnik – pesnik i ako nije napisao nijednu pesmu. To je ličnost o kojoj se nije puno znalo, nije se dugo spominjao on je u našoj javnosti bio u senci zbog svoje svojeglavosti, nije se on slagao ni sa onim međuratnim režimom, odmah je nakon prvog svetskog rata penzionisan. Svim režimima su smetali oni koji misle svojom glavom, koji ne pristaju na zadat život. Druga je o vojvodi Pavlu Jurišiću Šturmu objavljena 2007 godine. Šturm je zanimljiva ličnost on je od lužičkih Srba ili ti belih Srba iz Lužica to je na granici Nemačke i Poljske. Došao je u Srbiju sa još stotinjak sunarodnika, došao je da pripomogne braći Srbima u ratovima. Jer oni su nas vekovima doživljavali kao jedan narod i ostavili su traga kod nas.

- Objavili ste i dve poeme?
Simović: Prvu poemu „Gospode moj Gospode“ objavio sam 1996 godine, ali je tek docnije ušla u narod, reizdanje je objavljeno 2007 godine. To je moj razgovor sa samim sobom odnosno sa Bogom u čoveku. Čovek se uvek preispituje, preispitujući sebe ustvari razgovara sa Bogom. Druga poema „Bela Srbija“ je objavljena 2007 godine., to je moj san o belim Srbima i vremenu u kom se nalazimo. Poema je nastajala dugo, dugo sam nosio tu poemu u sebi i onda se dogodila u jednom trenu. Ovom poemom želim da pripomognem svome narodu, da se uspravi, da vidi da je veliki, velik u duhu i nije važno da li nas ima sedam ili sedamdeset i sedam miliona. Obe poeme su objavljene i na audio CD-u, prevedene su na engleskom jeziku i zaživele su po celom svetu. Po mom saznanju postoje stotinak hiljada kopija u svetu. Što mi je posebno drago. Naravno ja to više i ne pratim, svakome sam rekao da to može slobodno da kopira i da to širi jer svrha umetničkog dela jeste u tome da uđe u narod i oplemeni dušu pojedinaca i zajednice jer umetničko delo nije stvarano da bi se skrivalo negde već da bi živelo, a živi kada putuje od čoveka do čoveka.

- Vi ste jedan od osnivača društva „Perunovi vrtovi“?
Simović: Ideja je nastala pre dvadeset godina, moglo bi se reći da je to kulturni pokret u onom izvornom značenju te reči. Zašto baš ovaj naziv, pa želeo sam da se vratim toj praslovenskoj, prasrpskoj veri. U praslovenskom verovanju Perun je sin božji. Perunovi vrtovi su asocijacija na rajske vrtove u koje su stari sloveni verovali nekada. Pokret se rodio u Velikom Gaju kod Vršca ideja je bila da objedinimo poeziju, umetnost, filozofiju, poetiku lepote življenja i zaštite prirode, tačnije povratak prirodi.

- Da li ste dobili neku književnu nagradu u Srbiji?
Simović: Ja mogu da se pohvalim time da nisam dobio ni jednu nagradu i zaista mi je drago, jer kada se prisetim velikih pesnika kroz vekove mnogi od njih nisu dobili ni jednu književnu nagradu za mnoge od njih nisu ni znali. Jer ima pesnika koji stvaraju zbog slave, njima je stalo da ih prepoznaju savremenici da ih veličaju, ja sam pesnik posvećenik meni je poezija život, ja živim svoju poeziju to mi je kao disanje. Poezija i življenje je za mene jedno te isto.

- Šta je sledeće što spremate?
Simović: Spremam knjigu pesama i polako prikupljam građu o Milunki Savić proslavljenoj srpskoj ratnici u prvom svetskom ratu, koju su francuzi proglasili srpskom Jovankom Orleankom, odlikovana je najvišim savezničkim odlikovanjima, nosilac je Karađorđeve zvezde sa mačevima, a ona je uprkos tome završila onako kako su završile i druge srpske velike ličnosti . . . u siromaštvu. Zašto ovo podvlačim, jer prema jednom mističnom učenju veliki ljudi koji se pojavljuju u jednom narodu imaju zadatak da pripomognu tom narodu i ako taj narod to prepozna onda će duša tog naroda biti blagoslovena, ako ne prepozna onda se njihova patnja preliva na tom narodu. Narod mora da prepozna svoje velike ličnosti i da ih slavi, jer tako slavi i samoga sebe. Svaka nacija počiva na velikim izuzetnim ličnostima, jer nema nacije bez velikih pojedinaca. Zato ja pokušavam da Milunku Savić podignem na mesto koje joj pripada i tako pomognem svome narodu i da mu ona oprosti.

- To je ujedno i najbolja poruka za kraj Vašim čitaocima?
Simović: Jeste, poruka i meni i čitaocima, da činimo sve što možemo. Jer čovek vredi samo onoliko koliko ostavi iza sebe. Čovek je veliki onoliko koliko da, ne koliko uzme.

Dobro došli na naš i Vaš sajt – GlasajZa.

Osnovna ideja kojom smo se vodili prilikom pokretanja sajta je motivisana saznanjem da se premalo ili nimalo prostora u javnosti posvećuje problemima i dilemama sa kojima se susrećete.

Glas običnog čoveka – glasača ne može se nigde čuti sem na izborima i od sada na sajtu GlasajZa.

Svrha postojanja sajta je da Vi posetioci budete i urednici.

Zato pišite, predlažite i komentarišite teme koje Vas najviše zanimaju. Mi ćemo sa naše strane da izađemo u susret svakom interesantnom predlogu.
Ukoliko imate informacije, fotografije ili saznanje o bilo kom segmentu našeg društva, a smatrate da se o tome ne govori u javnosti pošaljite nama i mi ćemo to objaviti.
Za sve humanitarne akcije koje želite da ispratimo javite nam i mi ćemo vam pomoći.
Šaljite predloge tema za glasanje, komentarišite, kritikujte i hvalite.

Ukoliko želite da se javno čuje i Vaš glas, posetite nas, jer „Vaš glas je presudan“.

Unapred zahvaljujemo.

Vest koja je zaledila srca građana jače nego ledeni decembarski dan, podstakla je posetioce našeg sajta da nam se obrate sa svojim komentarima. Prva reagovanja su uglavnom na strani „generala ponosa“ kako ga najčešće nazivaju i podržavaju sa „bravo Zdravko“ dok mu drugi šalju poruku „zdravo Zdravko“.

Šta je učinjeno, učinjeno je kome će u Srbiji biti „zdravo“, a kome „bravo“ ostaje da se vidi. Jedino što je jasno to je da se u javnosti stiče utisak da je javno nadmetanje Tadić, Šutanovac protiv Ponoša, dvostruka moralna pobeda Zdravka Ponoša.

Ono što se najviše može zameriti ministru odbrane Draganu Šutanovcu je što nije izašao „na crtu“, sada već bivšem načelniku VS i argumentima ukoliko ih uopšte ima pobio njegove tvrdnje. Ovako ostaje utisak da se ministar odbrane poneo vojnički nečasno i time izgubio kredibilitet u očima običnog čoveka.
Ono što brine građane Srbije je to što niko od ljudi iz vlasti nije argumentovano odgovorio na optužbe, pa im preostaje da veruju na reč predsedniku Tadiću, a kada je bezbednost jedne zemlje u pitanju priznaćete da to ne smiruje duhove.

Građani Srbije su već naučili da kod nas jedno zlo ne ide bez drugoga. Šta se valja iza ovoga videćemo najverovatije u novoj godini.

Po našim istraživanjima narod pritisnut nemaštinom i strahom od sve veće krize već je previše izgubio poverenje u svoje vodeće ljude, kriza u odbrambenim redovima zemlje je to poverenje dovelo do krajnjih granica.

Cilj skupa je ujedinjenje lokalnih i regionalnih stranaka, pokreta i grupa građana Srbije u jedinstveni i snažni savez, sa osnovnom idejom „politička i ekonomska decentralizacija Srbije“.

Učesnici su uglavnom bili iz svih krajeva Srbije među njima Milan Paroški iz Narodne stranke, Narodni pokret iz Surčina, Stranka zelenih iz Obrenovca, Demokratski pokret Leskovac, Socijal demokratski pokret iz Kragujevca, Pokret za opštinu Aleksinac, predstavnik penzionera i radnika Srbije Đuro Popović, Srpska sloga iz Beograda, predstavnici grupa građana iz Vladičinog Hana, Priboja, Velikog Gradišta i drugi, može se reći da je tu bila Srbija u malom.

Usvojen je naziv nove koalicije to je „Reformski savez“ i slogan koalicije „reforme u Srbiji kada – sada“. Utvrđeni su osnovni ciljevi za koje će se zalagati. Vidno je bilo zadovoljstvo svih prisutnih što su učestvovali u osnivanju novog saveza, dogovorili su se da se ponovo okupe krajem januara, ovog puta u što većem broju i sigurno još odlučniji da postanu nova politička snaga u Srbiji.
Po rečima inicijatora doktora Aleksandra Višnjića „skupili su se oni kojima je politička jedinstvena i ekonomski jaka Srbija u srcu. To je samo početak idemo dalje korak po korak dok se svi ne ujedinimo jer Srbija to zaslužuje“.

U vremenu kada se u Srbiji velike stranke razdvajaju, a unutar većine stranaka dolazi do nesuglasica, organizovanje jednog ovakvog skupa je hrabar i za pohvalu vredan potez.
Da li je doktor Višnjić u ovim teškim vremenima pronašao pravu terapiju za ozdravljenje Srbije, ostaje da se vidi.

Analiza elektronskog glasanja u Srbiji prvi put je izvršena na predsedničkim izborima 2008 godine i na najbolji način oslikava raspoloženje građana prema izborima u Srbiji, kako u zemlji tako i u dijaspori.
Treba napomenuti da je na tim izborima glasalo 37000 glasača i preko 400 000 poseta na sajtu iz 52 zemlje sveta.
Ovde prenosimo najzanimljivije delove analize.

Prema raspoloživim podacima . . . (37000 prim. aut.) . . . posetilaca sajta www.glasajza.org glasalo je na svojevrsnim elektronskim izborima za predsednika republike. Iako korisnici interneta predstavljaju tek petinu birača u Srbiji, rezultati ovako masovnog izjašnjavanja imaju nesumnjivu važnost u sagledavanju demokratskih procesa u našoj zemlji i na osnovu njih moguće je doneti nekoliko važnih zaključaka.

Za razliku od pravih izbora glasanje na jednom sajtu ne podrazumeva procenat nevažečih listića.

Oni, po pravilu vrlo brojni, izražavaju uvek prisutno nezadovoljstvo u jednoj državi koja prolazi kroz bolne reforme . . .
Deset godina posle istraživanja izvršenih u vreme kada je tek nešto više od 1% stanovnika Srbije imalo pristup internetu, građani „virtuelne“ Srbije više nisu velikom većinom pristalice reformskog i evropskog bloka političkih stranaka. . .

Glasanje na sajtu www.glasajza.org pokazuje da je jedna crta ostala zajednička stanovnicima virtuelne Srbije i u vreme kada su činili 1% stanovništva, i danas , kada je njihov udeo veći od 20%. Oni velikom većinom pripadaju krajnjoj opoziciji. . .
Indikativna je i činjenica da bi projektovana na hipotetičke skupštinske izbore, podrška kandidatima bivšeg režima (SRS, SPS, PSS) obezbedila njihovim ujedinjenim poslanicima komotnu većinu za sastav vlade!

Čuveni sociolog Norberto Bobio je pre nekoliko decenija pisao o budućnosti u kojoj će svi građani posredstvom svojih kompjutera (nije spomenuo, ili možda znao za, internet) moći da glasaju i neprestano neposredno učestvuju u političkom životu zemlje. Tehnički preduslovi za tako nešto danas svakako postoje. Ipak, i nezainteresovanost i neznanje su veliki neprijatelji demokratije. U svetu marketinških agencija, kreatora javnog mnenja i medijske kakofonije, mnogi građani svoje učešće na izborima razumevaju više kao prazno pravo i priliku da izraze protest. Internet forumi i blogovi često pokazuju tu veliku zlovolju ljudi koji se osećaju kao mali, prezreni i prevareni politički atomi od kojih ništa ne zavisi. Odatle i čudni rezultati istraživanja javnog mnenja prema kojima, recimo, većina građana istovremeno smatra da je Kosovo zauvek izgubljeno, ali za njega treba uporno da se borimo, a da pritom nipošto ne stupimo u rat. Slično je i sa ekonomskim očekivanjima onih koji bi istovremeno želeli ono najbolje od liberalnog tržišta i socijalne države; samoupravljanje i privatizaciju.

Smatram da izbori, pravi i virtuelni, pružaju našoj javnosti priliku da sagleda položaj naše države i naroda.
Takođe, izbori su, pored svih nedostataka demokratije u Srbiji, najvažnije ograničenje i korektiv vladi i političkim strankama. Naša demokratija nije stabilna i daleko je od ideala za koje se borimo, ali danas makar ne postoji značajnija sumnja u sâm izborni proces. Iako ovakvi rezultati predsedničkih izbora pokazuju da „virtuelna“ Srbija, koja je pre deset godina, nagovestila pobedu demokratije i početak reformi, danas dvotrećinskom većinom glasa za autoritarne stranke bivšeg režima, ali i za slične političke izdanke nekadašnjeg DOS-a, mislim da je u Srbiji za nekoliko narednih decenija utvrđen jedan poredak koji nas, iako nesavršen, neće činiti drugačijim od susednih i drugih evropskih država. Takođe, verujem da će ekonomski povoljne godine pred nama, učiniti da uvek krhka demokratija kod nas ojača, njena dugotrajnost i kvalitet zavisiće pre svega od snage i zrelosti naših građana.

- Čula sam da vašu muziku nazivaju etno muzikom, a da vi, baš, i ne volite tu etiketu. Zašto?

Teofilovići: Ona i jeste etno muzika jer je nastala na određenom podneblju i nosi karakteristike tog podneblja, jezika i naroda koji živi na tom podneblju. Kao takva ona ima svoju vrednost. Ono čime se mi bavimo jeste da tu, osnovnu, vrednost koju poseduje ta muzika podignemo na viši, artistički nivo u ovom vremenu i da na neki način uspostavimo vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

- Kako opisujete vašu muziku?

Teofilovići: Ona je starostavna, arhaična, narodna, srpska muzika. Mada, ona nije samo naša, ona je i tvoja. Ona ne pripada jednoj etničkoj grupi, ona pripada svima koji mogu da osete šta je pesnik hteo reći dok je stvarao svoje malo muzičko delo. To znači da takva muzika ima univerzalan kod odnosno univerzalnu vrednost bez jezičkih barijera, granica i kao takva pripada svakom ko ima srce, ko ima dušu i naravno ko želi da oseti emociju koju prenosi prošlost.

- Koliko muzika koju stvarate zadire u prošlost?

Teofilovići: Zadire dosta. Mi razmišljamo i na način prošlosti i na način budućnosti jer uticaj sredine u kojoj živimo daje drugačiji glas od onog glasa koji su davali oni koji su pravili tu muziku. Inetresantno je zapažanje da se posle Vukove reforme jezik promenio, ali je melodija ostala ista.

- Koliko ste vi, ustvari, veza između prošlosti i sadašnjosti?

Teofilovići: Na neki način jesmo, ali je nezahvalno da mi pričamo o tome. Kada se postave takva pitanja najbolji odgovor daće sam slušalac, a ne mi kao izvođači. Naše je da pokušamo da te vremenske kategorije povežemo i mislim da je naš dosadašnji rad na tom polju imao dosta uspeha.

- Kakvi su tekstovi muzike koju stvarate.

Teofilovići: U pitanju je poezija. Lirska i epska poezija je ustvari osnovni početak kada treba nešto ovako da nastane. Lirski stihovi jesu jedan od kriterijuma na osnovu kojeg biramo pesme. Stihovi moraju biti inspirativani, moraju da probude nešto u vama. U pitanju je jedinstvo stiha, ritma i melodije koji čine da ta pesma ima život i vrednost.

- Da li su reči pesama zaboravljene, iskorenjene?

Teofilovići: Mnoge su reči zaboravljene. U pitanju je jezik sa turcizmima, stare Persije, postoje i neke arapske reči, neke naše stare i zaboravljene reči i izrazi. Mnoge reči donete su u naš jezik pod određenom istorijskim okolnostima kroz koje smo kao narod prolazili.

- Kako se vi bavite našim jezikom?

Teofilovići: Mi pokušavamo da prevedemo stari jezik i dajemo mu značaj u ovom vremenu.

- Da li je muzika koju stvarate trodimenzionalna?

Teofilovići: Jeste. Dobro si to primetila. Mada, svaka muzika može biti trodimenzionalna. Zavisi na koji način predstavite muziku koju predstavljate i naravno da zavisi i od izvođača.

- Da li ćirilično pismo odumire?

Teofilovići: Sve dok postoji i pojedinac koji se služi ćirilicom to pismo ne može nestati. Danas ljudi dosta manje nego ranije koriste ovo pismo, što je po nama veliki gubitak, jer dok imate pismo, jezik i svoju maternju melodiju vi postojite.

- Ćirilica jesu naši koreni, a gajite li vi naše korene?

Teofilovići: Da, ali ne možemo da promenimo to. Ni naša izjava da svi pišu ćirilicom zato što je to najlepše pismo ne može mnogo promeniti.

- Prokušavate li da kroz muziku nešto promenite?

Teofilovići: Sigurno je da pokušavamo, ali mi ne trebamo da budemo prosvetitelji i mnogo da pričamo o muzici. Naše je da uđemo u salu i prikažemo na sceni šta je to ustvari. Mi ne pretvaramo muziku u nauku zbog toga i ne pričamo o njoj. Muzika bi tada izgubila svoj smisao, zar ne?
Muzika kod nas dvojice je nastala iz instinkta i velike potrebe da mnoga naša osećanja, stanja duha i svesti iskažemo kroz nju. Tu su verovatno sublimirana sva naša saznanja iz umetnosti - filma, književnosti, slikarstva kao i životna iskustva kroz koja smo prošli.

- Koliko je naš jezik evropeizovan?

Teofilovići: Mi smo oduvek bili u Evropi. Pevamo ljudima u svetu, a oni su oduševljeni time. To znači da je u pitanju starina koja se vrlo poštuje, a na osnovu tog poštovanja mi gradimo ugled u svetu. Samim tim što sebe poštujemo stvaramo želju da nas i drugi poštuju. Potpuno je druga slika o našem narodu kada nas čuju.

- Koliko naš jezik utiče na odjek muzike koju stvaraju?

Teofilovići: Upravo je lepota u jeziku. Ljude to privlači iako je ne razumeju. Razumeju je kroz emociju intrerpretacije. Mi smo šifra za prepoznavanje. Čim nas čuju ljudi žele da dođu u našu zemlju. Dogodilo se da jedan gospodin iz Otave došao ujutru u Boston, odslušao je naš koncert i vratio se istog dana kući. Njegovo obrazloženje je bilo, da je prošli put propustio da nas čuje kada smo boravili u Kanadi, a da to ovoga puta nije smelo da mu se dogodi. U tome je upravo i cela tajna, umetnost svi prepoznaju, ma gde oni živeli.

- Koliko su koncerti bitni za prenošenje takve energije?

Teofilovići: Koncertni nastupi su prava prilika da se oseti prava energija i emocija, jer dok izvodte ovu muziku vi morate imati publiku, odnosno nekoga kome se obraćate. Dok koncert traje vi prepričavate kroz pesme neke stare priče, događaje, običaje… Zato je jako važno doći na živ koncert, jer je to poseban doživljaj koji se ne prepričava.